РАЗУМЕТИ МЛАДЕ

У већини европских друштава, сматра се да је „младост“ период транзиције између зависности детињства и независности одрасле особе, између зависности детета у породици, школи и осталим институцијама које доприносе социјализацији и аутономији особе која ради и која има лични живот, као одрасли грађанин у демократском друштву.

Током овог периода, млада особа се сусреће са много нових животних ситуација и одлука, које могу бити повезане са животом у школи, студирањем, породицом и другим односима, слободним активностима или открићу нових средина и култура. Изнад свега, за време овог периода, млади људи покушавају да нађу свој пут у животу, да остваре свој идентитет, да стану на своје ноге, и да изграде нов начин да се повежу са својим родитељима и са светом одраслих.

Много младих људи пролазе кроз овај период без већих потешкоћа, уз помоћ своје породице и пријатеља, и са минимумом употребе формалних или неформалних мрежа за пружање информација и помоћи. Међутим, многи други, у контексту друштвених промена које су сталне, суочени су са изборима који су изван њиховог досадашњег искуства. Ти млади људи осећају да треба некоме да се обрате, некоме ко би им понудио већи дијапазон избора него што им је приступачан и то на начин који ће им допустити да направе своје изборе и да практикују своју све већу независност.

Шта је адолесценција

Адолесценција (лат. адолесцере раст, сазревати) преставља период живота на прелазу од детињства ка одраслом добу, период у коме млада особа физички и психички сазрева. За овај период живота постоји велики број дефиниција, на пример Кејт Левин адолесценте дефинише као “особе на маргини”. Ана Фројд у свом делу „Его и ид у пубертету“ адолесценцију дефинише као раздобље великих промена, физичких и психичких, које изазивају нестабилност и осцилације у расположењу и понашању адолесцената. Писац Чарлс Дикинс је сликовито описао адолесценцију: „Она је најбоље раздобље живота, она је најгоре раздобље живота, она је доба мудрости, она је доба лудости“. Ерик Ериксон описује овај период као кризу идентитета у којој адолесцент покушава да испуни различите задатке.

По Ериксону један од првих и најтежих задатака је „формирање сопственог идентитета“, током ког се адолесцент „тражи“ и покушава да одговори на питања у стилу ко је и зашто постоји. Током тог процеса „тражења“ он ће учити од вршњака, али и од родбине и родитеља и на основу тог искуства покушаће да пронађе себе. Мењаће „фазон“ па ће данас слушати једну врсту музике, а сутра другу, неки ће се тражити групи па ће се прикључити хипстерима, панкерима, навијачима…, док ће се неки други тражити независно од група и трудити се да буду „ликови“ који су другачији.

Други изазов са којим се адолосценти сусрећу је „прихватање сопственог тела“ које све више почиње да личи на тело одрасле особе. Појављује се маљавост, код девојчица расту груди, јављају се бубуљице….настају различите физичке промене које обично из субјективних разлога адолосценти виде као мане. Са друге стране и вршњаци обично издвајају мане и користе их у забави, давању надимака ( бабура, дебели, главоња, Гонзо, клемпа…).

У овом периоду се јављају и први сексуални односи и „прихватање сексуалних улога“, што је још један од задатака који адолосцент мора да испуни. Девојчице постају девојке, а дечаци младићи. Окружење и родитељи имају један став о сексу и имају своју перспективу, вршњаци са друге стране говоре другачије, и адолесцентима је јако тешко да прихвате реалност и да се одупру различитим објективним и субјективним притисцима и различитим перспективама. Изазов за адолесценте у том периоду је угодити и родитељима,  а опет бити у складу са очекивањима вршњака.

Један од задатака је и „освајање слободе“. Однос са родитељима се мења, као и захтеви и очекивања заједнице у којој млада особа живи. Како наводе различити аутори „у однос са родитељима адолесцент уноси лична искуства и однос све више има карактер једнаких или скоро једнаких“. Адолесцент жели да учествују у доношењу одлука у вези са његовим животом, од породице до школе. Та жеља често доводи до сукоба са ауторитетима, до жучних и гласних расправа и свађа,  доводи до тога да се адолсцент осећа као да су сви злонамерни и непријатељски настројени према њему.

Услед побројаних притисака са различитих страна, адолесцентима је најлкше да се у овом периоду ослоне на другаре вршњаке. И током процеса „тражења“, и код појаве бубуљица, и када се говори о сексу и износе ставови, другари су ти који ће увек бити ту, који ће их разумети, подржати, прихватити и који ће се заједно са њима борити са изазовима које доносе самосталност и свет одраслих.

Адолесценти у Србији

Већина адолесцената са којима данас раде Канцеларије за младе су “дежурни млади”. То су млади људи који су већ активни и који се могу срести и у ђачком парламенту и у библиотеци, активни су у локалним позоришним трупама, бендовима, на свим радионицама, разлчитим волонтерским програмима, итд. То су махом средњошколци, јер су и најдоступнији. Према подацима УНИЦЕФ-а Србија “већина њих је здрава и иде у школу и већина успе да изађе из адолесцентског периода без већих проблема, ако се изузме уобичајена тинејџерска несигурност”.

Међутим, постоји огроман број адолесцената које стандардни програми и активности институција и организација не обухватају. Постоје адолесценти који никада сами неће имати довољно снаге да се изборе за услуге које су им потребне. Не само млади из маргинализованих група, већ и млади из шире популације који су “ван система”, без здравствене књижице, нису пријављени на евиденцију Националне службе за запошљавање, млади без посла, итд.

Актуелни подаци УНИЦЕФ-а Србија говоре да све већи број адолесцената ризикује тако што злоупотребљавају алкохол и дроге и има небезбедне сексуалне односе; да за адолесценте не постоје прилагођене здравствене и образовне услуге; да је број и озбиљност пријављених прекршаја које су починили малолетници ; процењује се да 11 процената адолесцената старости од 15 до 18 година не иде у школу, а та цифра расте до чак 81 процента међу адолесцентима из ромских насеља; да код Ромкиња, стопа похађања наставе у средњој школи опада како време пролази, и то од 29 процената у 15. години до само 2 процента у 18. години, чиме се повећава ризик од раног ступања у брак;  да до 30 процената младих корисника дрога у Србији има 15. или мање година када први пут убризга дрогу. (УНИЦЕФ Србија: Истраживање вишеструких показатеља)

Ови подаци сликовито описују адолесценте у Србији и говоре нам да рад са адолесцентима и укупна брига о младима није само питање омладинског радника и не обухвата само волонтеризам, слободно време, активизам, мобилност, неформално образовање и информисање. Брига о младима захтева међусекторски приступ, захтева да бројне локалне установе и институције гледају кроз наочаре младих, захтева да се оно што стоји у националним и локалним стратегијама и плановима за младе и спроводи.

Душко Крстић