Депресија – болест 21. века

Треба отимати радост данима што беже
на свету мрети је лако
живети је теже.

Мајаковски

Време у коме живимо, све више је испуњено напетошћу и неизвесношћу, уз умањење упоришта у основним душевним уточиштима – блискости и осећању поверења, чине да се повремено осећамо нерасположено. Ово нерасположење неретко називамо депресијом. С друге стране, болест или губитак ближњих, неуспех у каријери или међуљудски проблеми такође могу да изазову стање туге за које неретко употребимо исти термин –  депресија .

Савремени човек има богатији психолошки речник и користи све сложеније термине да изрази себе, и у томе често занемари да једноставно каже – „тужан сам“, „бесан сам“, „уплашен сам“. Када каже „депресија“, може да осећа само неке од наведених, тзв. основних емоција али заправо употребом речи „депресија“ себе описује болеснијим него што заправо јесте. Сам себи даје дијагнозу, што ипак треба оставити лекарима.
Упознати депресију
У ствари, оно што свако од нас сам себи може да угоди, јесте да се пажљиво информише о депресији. Бољим познавањем главних чињеница о депресији помоћи ће и себи и ближњима да се, уколико се болест заиста појави, њој брзо стане на пут тако да се особа врати свом продуктивном животу брзо и без последица.
У супротном, нелечена болест може да добије хроничан ток и да у великој мери угрози многе аспекте свакодневице оболелог и његових ближњих. Једна од типичних, врло неповољних страна депресије је да надвладава вољу оболелог, гаси могућност реаговања.
У срединама у којима се о депресији не говори много у средствима информисања, свега око 20 одсто особа са депресијом одговарајуће се лечи! Ако пођемо од чињенице да, док ово читате, око 4 одсто особа из наше средине има неки од депресивних поремећаја, то значи да је 250 хиљада људи у Србији у овом тренутку нерасположено недељама и месецима, да им је тешко да раде, да обаве основне дневне активности и да остваре минимум комуникације, да лоше спавају, осећају повремени или стални страх, бригу, а неки од њих интензивно размишљају на који наћин да окончају свој живот…

Иако се може рећи да је „Депресија болест са хиљаду лица која се код сваког болесника испољава на јединствен начин“ (Јаковљевиц, М.,2005), ипак постоје нека заједничка својства. Депресија је, наиме, озбиљно клиничко стање, и оно има одређене карактеристике: механизам настанка, клиничке симптоме и одређене форме, ток, као и одређен одговор на примењену терапију.
Шта је депресија?

Депресија је болест која утиче на расположење, осећања, мисли, понашање и здравље уопште. Депресију карактерише повлачење болесника у себе, потиштеност, пад воље и енергије, несаница, губитак апетита, препуштање мрачним мислима, бризи и самоокривљавању, успорен мисаони ток, безнаднадежност и беспомоћност.
Расположење

Промене расположења могу се смењивати током дана: Често је стање теже ујутру, а расположење се поправља како дан напредује. Ипак, начин промене расположења може бити потпуно обрнут. Постоји неспособност уживања у стварима, стални осећај тескобе. Уз то, често постоји доживљај безнађа.
Сан

Поремећен сан, често с устајањем врло рано ујутро (типично је буђење „у пет“), и немогућност настављања нормалног сна, често услед „ројења“ непријатних мисли. Код мањег броја постоји и претерано спавање – „бежање у сан“.
Успореност

Опште успоравање мисаоног тока, али и говора и телесних кретњи
Енергија

Мањак енергије; губитак апетита и пад телесне тежине или, ређе, појачан апетит; смањена жеља за сексом; повлачење од људи.
Депресивна епизода

Памћење, концентрација, мисли: мањак концентрације; заборавност; негативне мисли о будућности; самоокривљавање и ниско самопоуздање; преокупираност болестима. Ако симптоми трају 2 недеље или више, готово сваки дан, говори се о депресивној епизоди. Према тежини клиничке слике, епизода мозе бити блага, умерена или тешка. Тешка депресивна епизода мозе да буде удружена и са бизарним чулним доживљајима и суманутим идејама, и тада се ради о психотичној тешкој депресивној епизоди. У току живота, депересивна епизода се може појавити једном, али и више пута. У другом случају реч је о понављајућем депресивном поремећају. Ако се осим понављајућих депресивних епизода код једне особе повремено јавља и еуфорично расположење које траје две или више недеља, тада је реч о биполарном поремећају.
Зашто се појављује депресија?

Депресију чини низ организваних образаца реаговања на догађаје и спољашња искуства. О томе како ови обрасци настају има доста теорија, а то значи да се јединствен (тј. тачан) узрок јос увек не зна. Ипак, поједностављено, сматра се да се депресија појављује због две групе узрока: унутрашњих и спољашњих.
Унутрашњи узроци се називају и „предиспозиција“. Предиспозиција се или наслеђује од сродника или се врло рано (ембрионално или непосредно по рођењу) стиче. Састоји се од „слабости“ у преношењу информација у мозгу, сто утиче да се особа осећа „лоше“ тј. да се начин функционисања мозга „преокрене“ у онај који ствара депресивно расположење. Код депресије, типично је да постоји смањена осетљивост на позитивне информације из околине, док се негативне информације примају на исти начин као и код особа које су здраве. Због одсуства пријатних мисли, доминирају уверења као сто су: „Никад ми неће бити боље“, „не могу више“, „ништа нема смисла“, а из којих проистиче и доживљај безнађа, очаја, губитак сваке иницијативе, умор и малаксалост. Ако особа има јаку „предиспозицију“, тада епизоде болести могу да се појављују и без неповољних спољашњих околности. “Предиспозиција” није апстрактан феномен. Наиме, све указује да су у питању поједини делови генома одговорни за серотонински рецептор и путеве, норадренергичке путеве (трансмисију), уз то и осовина која повезује хипоталамус-хипофизу и надбубрег и хормон стреса-кортизол.

Међутим, ако је предиспозиција умерена, а спољашње околности неповољне (спољашње околности подразумевају и рано детињство, али и актуелно окружење; једна од могућности је на пример “учење по породичном моделу”), такође се може јавити преокрет у можданој функцији и горе наведеним путевима и осовинама, па се могу испољити симптоми депресивне епизоде. Код људи који су по природи емотивни, плашљиви, нижег самопоштовања, они који теже подносе неправду и критику, депресија се чешће јавља.

Спољашњи фактори су многи и могу се свести на доживљај губитка: у породици, у каријери, у систему вредности; у квалитету сопственог живота. Иако ређе, има особа код којих и привидни „успех“ може да постане окидач депресије! На даље, депресији мозе да претходи и појава телесне болести, као и злоупотреба алкохола и дрога.

Особе без предиспозиције врло ретко, и то само у изразито неповољним околностима, под утицајем екстремних спољашњих тескоћа, такође могу да доживе депресију. Код њих је међутим трајање симптома углавном кратко, а опоравак је брз.