ЛЕПРА – ЕПИДЕМИОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Лепра, позната и као губа или Хансенова болест, хронична је заразна болест коју изазива бактерија Mycobacterium leprae. Захваљујући савременој медицини, данас је у потпуности излечива применом комбиноване антибиотске терапије.
Болест се развија изузетно споро. Период инкубације, односно време од инфекције до појаве првих симптома, може трајати више година, а понекад и десет или више година.
Лепра се не преноси лако. Пренос захтева дуготрајан, близак и поновљен контакт са особом која болује од лепре и која није на лечењу, најчешће током више месеци. Краткотрајни, повремени или уобичајени свакодневни контакти, попут боравка на радном месту, у јавном превозу, образовним установама, трговинама или здравственим институцијама, не представљају ризик за пренос инфекције.
Већина људи који дођу у контакт са бактеријом Mycobacterium leprae никада не развије болест, захваљујући природној отпорности организма.
Након започињања терапије, заразност престаје врло брзо, често у року од неколико дана, те особа која се лечи не представља ризик за своју околину. Због наведеног, лепра се у савременој јавноздравственој пракси сматра болешћу која се контролише медицинским мерама.
У случају дијагностиковања лепре, примењују се стандардни епидемиолошки поступци у складу са међународним смерницама.
Оболела особа добија одговарајућу антибиотску терапију, идентификују се и прегледају блиски контакти и према процени се успоставља надзор и примењује хемиопрофилакса.
Блиским контактом сматра се особа која је била у дуготрајном, непосредном и редовном контакту са нелеченим оболелим, попут чланова домаћинства. Овакав циљани приступ омогућава ефикасну заштиту здравља без непотребног узнемиравања шире јавности.
Лепра је и даље присутна у свету. Сваке године се глобално региструје 150 – 200 хиљада нових случајева, највише у појединим деловима Азије, Африке и Латинске Америке. У већини европских земаља и другим развијеним регионима света лепра је елиминисана као аутохтона болест, али се повремено могу регистровати импортовани случајеви (79 импортованих случајева је пријављено 2024. године у Европском региону СЗО). Последњи случајеви у Србији су регистровани пре више деценија.
Због међународних путовања, миграција и дугог периода инкубације, могуће је да се болест дијагностикује и у земљама у којима се иначе не јавља. Такви импортовани случајеви су очекивана појава у савременом, глобално повезаном свету и не представљају показатељ локалног ширења болести нити угрожавања јавног здравља, нарочито када се примењују стандардне мере дијагностике, лечења и епидемиолошког надзора.
Преузето са сајта Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ https://www.batut.org.rs/index.php?content=3108
