ОДРЖАНА РАДИОНИЦА РАЗВОЈНОГ САВЕТОВАЛИШТА "ВАСПИТНИ СТИЛОВИ"

Дана 14. 09. 2019.год. у просторијама Развојног саветовалишта Дома здравља Ниш, тим саветовалишта одржао је радионицу на тему „Васпитни стилови“.

Умереност је битна ставка како у животу тако и у васпитању свакога од нас. Деца воле правила и придржавање истих. Увести их у своју породицу, осмислити заједно, поштовати, стално понављати, подсећати их се. Када их деца усвоје од малих ногу, она ће им постати добра навика. Умереност је важна у формирању родитељског васпитног стила, односно у критиковању, објашњавању, похвалама, награђивању, битна је у одређеним дозволама и допуштањима. Прави квалитет васпитног приступа огледа се у уравнотежености три основне родитељске функције: постављања циљева у облику јасних захтева, давања похвала и награда када дете остварује циљеве, односно давања критика када дете одбија да испуни родитељске захтеве. Родитељи током васпитања деце често долазе у сусрет са разним дилемама и изнова се налазе пред питањима на која не могу да нађу одговор или бар не довољно добар одговор. Циљ ове радионице је сагледавање различитих васпитних стилова, златних правила васпитавања деце, порука које родитељи шаљу деци које могу бити реалистичне и нереалистичне, како научити дете шта је исправно шта није и развити пожељно понашање, а како изаћи на крај са непожељним понашањем детета и када је оно део развојних фаза. Када родитељ комуницира мирно и јасно, мања је вероватноћа од појаве дечјег пркоса. Деца су беспрекорна огледала која рефлектују и позитивне и негативне емоције. Они најчешће раде управо оно што и сами родитељи раде, рефлектујући њихово стање, а не оно што говоре. Када се родитељи доследно држе граница и последица које су поставили, тада деца лакше уче поштовати друге, граде бољу самоконтролу, развијају способност толеранције на фрустрацију и преузимају одговорност за своје поступке. Спроведен је занимљив експеримент на тему постављања граница како би се утврдио њихов ефект. Експеримент повлачи паралелу између дословних физичких граница и метафоричких граница васпитања. Показало се да су деци границе нужне. Наиме, у једној ситуацији експеримента – васпитачи и учитељи су извели децу на неограђено игралиште. Деци је било допуштено играње свуда на отвореном где није било никакве ограде нити било какве видљиве границе. Упркос потпуној слободи да се играју било где на потпуно отвореном подручју – деца су показивала тескобу и страх од одвајања те су се скупљала око учитеља и васпитача како их не би изгубили из вида. У другој ситуацији – васпитачи и учитељи су извели децу да се играју на игралиште које је било ограђено и могли су се играти само унутар ограде. Последице су биле драстично другачије – деца су се играла по целом игралишту све до рубова, независно где су били учитељи и васпитачи и нису показивала знакове тескобе. Закључак је да се унутар датих граница деца осећају сигурније. С границама тј. оградом, деца су осетила слободу и са лакоћом су се одвајали и истраживали простор.

У социјалном контексту развоја деце неоспоран је значај породице и васпитног утицаја родитеља. Издвојено је четири различита начина или стила васпитања родитеља:

1. Ауторитативни васпитни стил се одликује блискошћу родитеља и деце. Родитељи постављају разумна ограничења, дају сугестије и упутства, али дозвољавају отворену комуникацију са децом (образлажу своје ставове, питају децу за њихове потребе ) и допуштају известан степен слободе у погледу могућности избора и доношења одлука. Партиципација деце, отворено трагање за решењима, рационално образложење одлука и подстицање самоодговорности су карактеристике ауторитативног васпитног стила. Деца поштују родитеље и верују у њихов суд и добронамерност.

2. Ауторитарни васпитни стил се одликује наметањем неприкосновеног родитељског ауторитета. Родитељи издају налоге ~ деца слушају и извршавају. Комуникација између родитеља и деце је једносмерна: налог ~ извршење, а односи између родитеља и деце су напети и крути.

3. Пермисивни васпитни стил се карактерише не постављањем никаквих посебних захтева или ограничења деци. Овакви родитељи, који иначе могу бити веома топли и брижни родитељи, се не супротстављају својој деци, имају проблема да их контролишу. Односи родитеља и деце су обично добри, они су „ најбољи другови „ својој деци, али цех се обично плаћа сувише касно, тако што деца без захтева често не остваре онолико колико су могла.

4. Одбацујући, занемарујући васпитни стил одликује родитеље који заправо и нису нити укључени нити заинтересовани за своју децу. Они нити постављају неке посебне захтеве нити воде рачуна о развојним потребема своје деце. Деца оваквих родитеља испољавају највише емоционалних проблема и проблема у понашању, показују нарочито низак ниво самоуважавања, самоконтроле, слаб успех у школи, склоност злоупотреби супстанци или преступничком понашању.

Најбоље резултате показује ауторитативни васпитни стил, где су родитељи топли, брижни, ангажовани, спремни да децу стављају пред задатке али им дају и довољно слободе, а све то се одвија у атмосфери међусобног уважавања, партиципације и отвореног дијалога са рационалним образложењима.