Да ли сте задовољни услугама у објектима наше установе?

У РАЗВОЈНОМ САВЕТОВАЛИШТУ ОДРЖАНА РАДИОНИЦА НА ТЕМУ "СЕНЗОРНА ИНТЕГРАЦИЈА"

Дана 08. 09. 2018. од 11h у просторијама Развојног саветовалишта Дома здравља у Нишу тим саветовалишта одржао је радионицу на тему „Сензорна интеграција“.
Сензорна интеграција је неуро-биолошки процес примања и обраде информација које у мозак долазе из наших чула: вида, слуха, мириса, укуса, додира или кретања. Омогућава нашем мозгу да све примљене информације из околине обради и организује нпр. да одвоји битне од небитних, како бисмо на адекватан начин могли да одговоримо на њих неком сврсисходном активношћу нпр.да се крећемо, учимо… То се најбоље може видети из следећег примера. Наиме, десило вам се да журите, трчите за аутобусом или слично. Током те радње размишљате само о томе да стигнете да уђете у аутобус. Али, тротоар је клизав или је коцка тротоара потонула и ви сте се оклизнули или спотакли. Трчање је истог момента прекинуто јер је мозак схватио да у том тренутку губите равнотежу и да можете пасти, те је брзом реакцијом упутио рукама поруку да се испруже према напред, како би се пад ублажио. Мозак је на овај начин препознао да је пад важнији од осталих ствари тј. журбе. Ви сте адекватно одреаговали, ублажили пад рукама и избегли да се повредите.
За развој сензорне интеграције кључан је период од рођења па до 7 године, јер се у том периоду у мозгу успоставља највише веза између нервних ћелија. 
Шта је дисфункција сензорне интеграције?
Дисфункција или поремећај сензорне интеграције се јавља када је нервни систем у немогућности да адекватно интегрише чулне информације, те тако долази до потешкоћа у перцепцији, понашању и учењу. Проблем дисфункције сензорне интеграције прва је описала A. JeanAyersтоком педесетих и шездесетих година двадесестог века. Поремећај сензорне интеграције не укључује обавезно оштећење мозга, она значи потешкоће при примању, обради и отпуштању информација. 
Нико од нас нема савршену интеграцију чулних доживљаја. Тако нпр. неонско светло може да вам задаје главобоље или да вам се ручно мешење теста чини љигавим. Тако могу изгледати свакодневна искуства деце са поремећајем сензорне интеграције. Сензорни стимулуси које примају нису доследни, као ни реакције нервног система. Тешко разумеју шта се догађа унутар и изван њиховог тела и не постоји гаранција да ће добити прецизну сензорну информацију. Као резултат тога може се десити да ће поједина деца избегавати стресне стимулусе, док ће друга тражити више стимулуса како би схватила шта се уопште догађа. Деца са поремећајем сензорне интеграције често су врло збуњена, узнемирена или раздражљива. Тако нпр. дете које има поремећај обраде аудитивних стимулуса (као што је музика) може да избегава њему непријатну музику тако што ће покривати уши рукама, због преосетљивости. С друге стране другом детету то може да одговара, уживаће у томе свакодневно и тражити да се звук појача, због недовољне осетљивости на исти.
Хиперсензитивност подразумева да мозак осетљивог детета преинтензивно реагује на чулне информације. Лаган додир се погрешно може интерпретирати као угрожавајући ударац. Звукови из позадине не могу се искључити. Деца са аудитивном осетљивошћу, могу волети звуке у оквиру одређеног фреквенцијског распона, а бити преосетљива на звукове другог фреквенцијског распона. Дете тада може избегавати ситуацију, социјалне интеракције, може избегавати игре које укључују пуно покрета или додира, може показивати негативне облике понашања, агресивност, анксиозност, плач. Дете се појачано креће, краће је пажње, тешко доведе до циља започету активност, избегава активности везане за манипулисање оловком.
Хипосензитивност подразумева да дете не добија довољно чулних информација. Због тога мора да створи изворе стимулација. Може се сударати са зидовима или људима зато што тражи додатну тактилну стимулацију, може се врпољити на столици јер тражи додатну вестибуларну стимулацију, може жвакати нејестиве предмете као што су играчке или рукави у жељи да добије чулну стимулацију у устима. Теже ступају у интеракцију са другом децом.
Велики број деце доживљава тешкоће у процесуирању и интеграцији сензорних информација. У општој популацији деце предшколског узраста 5-15% њих показује тешкоће у сензорној интеграцији. 
Уобичајени симптоми укључују: 
• избегавање нечега што изгледа неуредно;
• избегавање одређене одеће због њихове структуре;
• прекомерну осетљивост на мирис, звук или друге стимулације;
• одбијање одређене хране због њене текстуре или мириса.
Симптоми у понашању деце: 
• преосетљивост/недовољна осетљивост на додир, призоре, звукове, кретање, укус, мирис;
• изражена растресеност, проблем усмеравања пажње на задатак и одржавање на задатку;
• необично висок/низак ниво активности;
• искључивање и повлачење у себе;
• бурна, несразмерна реакција на захтевне ситуације и непознато окружење;
• импулсивност и слаба или никаква смаоконтрола;
• тешко прелажење са једне активности на другу;
• крутост или непопустљивост;
• неспретност или немарност;
• нелагодност у групним ситацијама;
• кашњење у развоју говора;
• дужи и интензивнији напади беса.
Конкретан и јединствен начин дијагностике тј. процене не постоји, али постоје развијени упитници и скале процене. Након процене окупациони терапеут приступа изради индивидуалног сензорног профила детета. Сам третман зависи од индивидуалних потреба детета и назива се сензорна интеграција.
Деца уче кроз игру, окупациони терапеут успоставља позитиван однос са дететом, да би успоставио лагодност и поверење и утврдио шта дете воли, а шта не, које су му јаке и слабе стране.
Тачно одговарајући изазов подразумева ни превише, ни премало стимулације за дете. Циљ је активно учествовање у функционалној активности.

ЖИВОТ ЈЕ МУЛТИСЕНЗОРНИ ДОГАЂАЈ!