Да ли сте задовољни услугама у објектима наше установе?

ХЕМОРАГИЈСКА ГРОЗНИЦА СА БУБРЕЖНИМ СИНДРОМОМ – МИШЈА ГРОЗНИЦА

Хеморагијска грозница са бубрежним синдромом, позната и као мишја грозница, припада групи хеморагијских грозница као што су Кримска – Конго хеморагијска грозница, жута грозница, денга и слично. Међутим, по једној особини битно се разликује од осталих болести из ове групе – нема интерхуманог преноса, односно не преноси се са човека на човека. Резервоар заразе је пољски миш, а узрочник, вирус мишје грознице, преноси се на људе приликом њиховог излагања излучевинама пољских мишева или приликом директног контакта људи са резервоаром заразе. Узрочник мишје грознице се излучује у спољашњу средину мокраћом, изметом и пљувачком заражених мишева, који немају никакве симптоме болести. Ове излучевине се у спољашњој средини сасушују и аерогеним путем, односно путем ваздуха се преносе на новог домаћина (животињу или човека). Човек је случајни домаћин. Инкубација тј. период који протекне од момента заражавања до појаве првих симптома болести може да се креће од неколико дана до близу два месеца, 9–45 дана. Обољење је праћено повишеном температуром, оштећењем бубрега, некада и крварењима (хеморагија), а могућа је и тежа клиничка форма болести.

Мишја грозница се јавља на свим континентима, што је у вези са раширеношћу резервоара. У Србији  је откривена 1961. године на Фрушкој Гори. На територији наше земље углавном се јавља спорадично (до 10 случајева годишње у просеку) и у виду мањих епидемија. Мишје године су године током којих је повећана популација глодара, па се сходно томе у тим годинама региструје и већи број оболелих од мишје грознице. На бројност глодара утичу различити еколошки фактори, од којих су неки непознати, тако да се повећан број глодара често не може објаснити, нити предвидети.

Обољење има сезонски карактер, при чему се највећи број оболелих на Балкану јавља у пролеће, рано лето и јесен, када људи више бораве на отвореном. Човек се излаже могућности заражавања током рада у башти, на пољу, или током рекреативних активности у природи, као што су камповање, излети, купање на дивљим купалиштима и слично.

Природна жаришта мишје грознице (подручја у којима се болест одржава међу животињама) на територији Републике Србије су неправилно мозаично распоређена у централној Србији, док су знатно ређа на подручју Војводине. Од почетка године у нашој земљи пријављена су два случаја оболевања од мишје грознице.

Превенција мишје грознице

Мере превенције подразумевају познавање распореда природних жаришта и њихове потентности, а постоје два смера превенције – смањење бројности глодара спровођењем дератизације  и смањење могућности контакта са дивљим глодарима и њиховим излучевинама у подручјима где се болест одржава међу животињама едукацијом становништва. Неопходно је чувати храну за људе и животиње у посудама које онемогућавају приступ глодарима. Површине које су контаминирали глодари не треба чистити метлом или усисивачем – не сме да се диже прашина, већ влажним крпама, по могућству натопљеним у дезинфицијенсе.