Да ли сте задовољни услугама у објектима наше установе?

Божић

Од дана Христовог рођења започиње хришћанска ера, и од тог дана хришћански народи, а и остали свет, почињу бројати године.
За спомен рођења Христова, још од апостолских времена установљен је велики празник - Божић. Свети Јован Златоусти каже да је Божић извор за све празнике хришћанске, јер да није било Христовог рођења, не би било ни крштења, ни васкрсења, ни других.

Божић се од почетка није празновао истог дана, већ је тек у четвртом веку, у време цара Аркадија, уведено да се Божић празнује одвојено од Богојављења и да се празнује 25. децембра, по Јулијанском календару (7. јануара, по новом, Грегоријанском). Тога истог дана Римљани су имали празник који се звао "Диес наталис Солис инвицти", дан слављења сунца које се непрестано враћа к лету и обнавља, па је празновање Божића одређено у тај дан да би се потиснуо овај римски празник.
Да би се хришћани достојно припремили за Божић установљен је пост од 28. децембра до 6. јануара увече (од 15. новембра до 24. децембра), који није тако строг као ускршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Међутим, Божић, ма у који дан пао, мрсни је дан.

На икони се Христово рођење представља овако: пећина и у њој јасле; пресвета Богородица са Јосифом и младим Исусом. Пастири се клањају, а сјајна звезда својом светлошћу осветљава новорођеног Христа. На висини лете анђели, за јасле привезане су мазге, а јагње је у првом плану.

О Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".

Ни један празник нема више народних обичаја него Божић, који се одржавају и дан данас. Најчешћи обичаји су: полагање бадњака, застирање домова сламом, квоцање и пијукање, мешење чеснице, печење печенице, положајник, а има и многих других веровања, гатања, изрека и пословица.

Мисли се да је код старих, многобожачких Срба, постојао неки бог Бадња, чији је кип био дељан од дрвета. Примивши хришћанство, у очи дана када се нови Бог родио, Срби су свог старог Бадњу бацили у ватру, а пошто им је он био врло драг, тај обичај понављају на свако Бадње вече, а бадња на једном крају намажу медом, који деца лижу, да би тиме показали како им је бадњак сладак и драг.

Црква је бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњака, укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.

Раније, док су људи више живели на селу, а понегде и данас, на Бадњи дан, пре него што се сунце роди, један од укућана оде у забран (шуму) и изабере дрво, које мора бити младо и церово. Пре него што замахне секиром, поспе дрво житом и назове му: "Добро јутро и честити ти Бадњи дан". Затим засече на два места да испадне ивер, и тај ивер узме са собом. Одсечено дрво окреше, однесе кући и увече наложи на ватру. Кад прегори, доњи се крај носи око торова и штала, а други, горњи крај оставља се за положајника. Због тога што се на тај дан пали бадњак, и дан се зове Бадњи дан.

Данас се, наравно, бадњак у градовима купује на пијаци од сељака, али му је симболика иста, а ритуал скраћен, или се бадњак једноставно само држи у кући.
Уочи Божића сламом се посипа под у кући, чиме се дом претвара у ону пећину витлејемску, у којој се родио Христос, и у којој се простирала слама ради лежања стоке. У сеоским кућама слама на поду лежи и по три дана, а у градовима ова је симболика сведена на руковет сламе која се поставља уз бадњак.

Божић - православни обичаји

Сам Божић је тродневни празник, а ако рачунамо и Бадњи дан, којим се завршава зимски пост, онда је то четвородневна светковина окренута првенствено дому и породици.
Припреме за Божић почињу четрдесет дана пре 7. јануара, када почиње Божићни пост, који представља прочишћење духа и тела пред најрадоснији догађај у православљу. Централна прослава у српској народној традицији почиње два дана раније (5. јануар), на Туциндан. На тај дан се по селима коље и сређује печеница. На главу прасета раније одређеног за печеницу стави се грудва соли, а онда се ушицама секире удари по соли и глави, а прасе убије. Тог дана не ваља тући децу да преко године не би имала чиреве, а из куће се склања сав прибор за јело.
У празновању Божића код православних Срба, Руса и Грка, као и Бугара, постоји разлика у народном прослављању, док је литургијски и молитвени део славља у цркви исти, с тим што се Грци држе новог, Грегоријанског, а Срби и Руси старог, Јулијанског календара. Тако Грци славе Божић 25. децембра, а Срби и Руси 7. јануара. Дужина божићног поста (шест седмица) иста је код ова три православна народа, као и прописи о начину исхране које у те дане треба поштовати.

Први дан Божића је дан радости рађања, обнављања живота, док се други дан проводи у свечаном, тихом домаћем расположењу, а у црквама служи Литургија захвалности Богородицi

Вијање божића

У свим селима Војводине на Божић одржавао се обичај јахања коња. Јахачи јуре кроз село „вијајући Божић". Одмах после божићног ручка сељани су изводили коње из штала, свечано их опремали и у галопу јурили сеоским улицама. Најчешће су јахали момци или млади ожењени људи. Свраћали су у куће рођака или домове у којима је било девојака за удају. Кад би у кућу навратио нови зет или унук, јахач би добијао кошуљу (преко рамена су му везивали комад белог домаћег платна за кошуљу) или пешкир везиван за коња.

Наш уважени етнолог Веселин Чајкановић о православном Божићу каже: "Божић, онакав како га српски народ данас слави, са бадњаком, сламом, квоцањем, жртвовањем прасета, чесницом, похођењем извора и бунара, полажеником, са разним врачањима и гатањима и толиким другим многобројним обичајима, јесте празник наше старе вере. Као празник из старе вере, и поред крсног имена (славе) и Ђурђевдана, наш најнацоналнији празник, Божић је, пре свега, празник из култа предака... Српски старински празник који је предходио хришћанском Божићу и који је продужио да живи даље, у народним обичајима и веровањима био је празник у славу предака и у славу бога мртвих, који је у исто реме био и највећи национални бог (Јужнословенски). Разумљиво је, код таквог стања ствари. Што је Божић, поред крсног имена (славе) био и остао за сва времена највећи и најпопуларнији празник српског народа".
Етнолог Миле Недељковић скреће пажњу на изузетну особеност божићних обичаја: "Један од најлепших божићних обичаја је мирбожење с тежњом да се одржи мир, спречи омраза и прекине завада међу људима, па су се при сусрету људи поздрављали са: Мир божји, Христос се роди! И при том се руковали и љубили. Срби у околини Скадра (област Врака) на Божији дан (други дан Божића црква слави Сабор Пресвете Богородице који се у народу уобичајено назива Божији дан. Трећи дан је Стевањдан који је прва крсна слава по Божићу и у новој години.), завршавајући опход код домаћина који је започео обилазак, ишли су од куће до куће и миробожали, користећи обичај да се завађени поздраве и пољубе, а тиме и измире. Јер, ово је дан општег мирења и праштања".

Вук Караџић о Божићу

"Уочи Божића, пошто се бадњаци унесу у кућу и наложе на ватру, узме домаћица сламе и квочући (а за њом деца пијучући) простре по соби, или по кући, ако нема собе. Послије вечере пјевају и веселе се. Кад ујутру устану, најприје отиде једно те донесе воде, али понесе жита те поспе воду (као полази је) кад к њој дође. Том водом умијеси чесницу и налије ручак, те приставе. Али прије него сједну за ручак, избаце по неколико пушке (тако ујутро рано кад устану), па се онда скупе сви око софре те се моле Богу (држећи свако по једну воштану свијећу у рукама) и мирбожују се, тј. Изљубе се сви редом говорећи : Мир божји! Ристос се роди, ваистину се роди, поклањамо се Ристу и Ристовом рожанству. Отом домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици, или у чанку (свакојако жито помешано заједно, у том житу стоје и колачи којекаки), те онда мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито после дају жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати, неки најпре окусе сира, неки печенице, а неки (као по Сријему и по Бачкој ) прије свега срчу варенике, али ракије многи не пију први дан за врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простре се празна врећа мјесто чаршава, или по чаршаву), и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. Први дан Божића нико ником не иде у кућу осим положајника."

Божићни празници и обичаји

Божић се празнује као успомена на дан рођења Исуса Христа, сина Божијег, спаситеља света. Чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Према веровању, сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично олаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа.

У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су одређени обичаји.

Детинци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан, канап или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има, према тумачењу, вишеструку симболику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.

Материце

У другу недељу пред Божић падају Материце. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником препреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом.

Туциндан

Два дана пред Божић, односно на Туциндан, Срби традиционално припремају божићну печеницу. Од тог дана, такође, почиње уређење и спремање куће за празник рођења Христа. Домаћица припрема брашно за мешење, посуду са зрневљем жита, у селима мења сламу у гнездима за живину, прибавља суве шљиве, смокве, орахе, новчиће и бомбоне које ће просути на Бадње вече, по слами разастртој у кући а деца их покупити пијучући.

На Туциндан се, према народном веровању, не сме ништа давати из куће, а такође се ни деца никако не смеју тући да им, према вреовању, не би изашли чиреви. На Туциндан се и дугови враћају, да домаћин "не би био дужан до идућег Божића". У неким крајевима, на Туциндан се не вечера за столом него на патосу, на простртим чареницама. Прво се постављају со и бели лук, а онда хлеб, пасуљ, купус и остала посна храна. За вечером домаћин мора бити окренут истоку. После вечере, пред починак, домаћица замеси бадњачку погачу и божићне хлебове (колаче) које ће пећи сутрадан.

Сматра се да је Туциндан добио по томе што се тад коље печеница која се претходно туче (умртви) ударањем ушица секире преко грудвице соли у платненој врећици стављеној на чело живинчета, будуће печенице - "Божићњара". Код Срба божићна печеница је најчешће прасе или назиме (младо свињче), а у неким крајевима је то јагње или млада овца и назива се "веселица". Печеница треба да је бела, без белега и телесног недостатка. Пече се сутрадан и на Бадње вече уноси се у кућу. Наслања се на источни зид где стоји до Божића (7. јануара) када се сервира.

Печеница је, тумаче етнолози, приношење жртве Богу и вуче корене из предхришћанског периода, а помиње се и у старозаветним књигама. Кокош, гуска, патка или ћурка, у многим крајевима ни у ком случају не смеју се наћи на празничној трпези због веровања да је перната живина симбол "назадовања и растурања куће јер кљуца и баца земљу иза себе". А тамо где се ипак коље за супу, одмах се одбаце глава и ноге. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно мразеви и зиме.

Караконџуле

На Косову се каже да караконџула скита од Божића до Водице (Богојављења) зато што су ови дани некрштени. Караконџула седи на стрехи изнад кућних врата, и то предвече, и ту чека: чим ко изађе напоље, одмах му тури сач на главу, узјаше га, па га истера из обора (дворишта) и отера у какву реку и ту га тера кроз воду све док петао не запева или магаре не зариче, а онда нестане.

Међу нејеврејима се верује да јеврејска деца зачета у ове дане постају караконџуле, па зато Јевреји у те дане избегавају своје жене. Ако се дете роди ових дана, верује се, на пример у алексиначком Поморављу, да ће га снаћи велика несрећа у животу. Ако пак неко умре, боду га иглом или глоговим трном, да се не повампири, да не постане вукодлак.

Бадњи дан

Бадња недеља је недеља пред Божић. Тих дана се, према веровању, не шиша, не брије и не режу нокти да се не би "секло" здравље, а деца се не туку да им се не појављују чиреви по телу.
Бадњи дан је последњи дан пред Божић. По неким тумачењима, назив потиче од старословенске речи „бдети", што значи бити будан. Тако Бадње вече представља вече које треба да бдимо и укажемо поштовање и поздравимо рођење Исуса. Због самог обичаја бдења, било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно постале и симболи новог живота и наде. Правиле су се посебне свеће, тзв. воштанице.

Божићно празновање започиње Бадњим даном, 6. јануара. Тог дана рано ујутро домаћин одлази да исече бадњак, најчешће је то храстово дрвце, да би га те вечери унео у кућу и тиме означио почетак божићних празника. Иза тога се нижу разни обичаји, који су заправо особеност нашег шароликог народног фолклора и који су се кроз векове стопли са оним религиозним хришћанским значењем Божића.

На Бадњи дан се пости. Углавном се једе риба, пасуљ пребранац, суво воће. Шљиве, смокве, касије, и пече хлеб који би био на столу све до Богојављанај, а његова величина је симболизовала обиље наредне године. Такође, тога дана ништа не износи из куће, обедује се на слами. Ту је још паљење бадњака и уношење сламе и простирање сламе по поду, уз квоцање и пијукање, па бадњеданска вечера на поду, симболика свећа, ораха, меда, вина, свеноћног бдења у ишчекивању Божића.

Бадњи дан је, према неким тумачењима, назив добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу. Пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Кад одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута прекрсти, помене бога, славу и сутрашњи празник, баци шаку жита на дрво и са три ударца секиром мора да га одсече. Сече се укосо и са источне стране. Води се рачуна да дрво приликом сечења падне директно на земљу, а да се не задржи на суседном дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече. Бадњак симболички представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.
Бадње вече практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане, да су као "Божић и Бадњи дан". Увече, када падне мрак домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече, срећно Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњи дан и божићни ручак, а печеница се прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице. После бадњака у кућу се уноси слама и посипа се по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи.

Прави, пагански смисао овог обичаја је нејасан. Неки сматрају да се квоцањем и пијукањем позивају душе умрлих предака за које се веровало да се налазе у телима животиња. У наше време, овај обичај има овај смисао: као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, тако је и Христ дошао да све људе зближи и сложи у једну хришћанску заједницу и загреје љубављу, као што се пилићи хране житом, тако је и он људе нахранио и напојио својом науком јер је говорио: "Ко је гладан, нека дође мени и ја ћу га нахранити, и ко је жедан, нека дође к мени да пије воде живе".

Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Претпоставља се да је код старих, многобожачких Срба, постојао неки бог Бадња, чији је кип био дељан од дрвета. Према једном предању, примивши хришћанство уочи дана када се нови Бог родио, Срби су свог старог Бадњу бацили у ватру, а пошто им је он био врло драг, тај обичај понављају на свако Бадње вече, а бадња на једном крају намажу медом, који деца лижу, да би тиме показали како им је бадњак сладак и драг. Домаћин пре вечере уноси бадњак у кућу, а укућани га дочекују посипајући га житом.
Црква је, међутим, бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњака, укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.

Раније, док су људи више живели на селу, а понегде и данас, на Бадњи дан, пре него што се сунце роди, један од укућана оде у забран (шуму) и изабере дрво, које мора бити младо и церово. Пре него што замахне секиром, поспе дрво житом и назове му: "Добро јутро и честити ти Бадњи дан". Затим засече на два места да испадне ивер, и тај ивер узме са собом. Одсечено дрво окреше, однесе кући и увече наложи на ватру. Кад прегори, доњи се крај носи око торова и штала, а други, горњи крај оставља се за положајника.
У српском и русинском народу је традиционално карактеристичан бадњак за слављење Божића, у Русији и Бугарској јелка, код Грка је то лађа, а у новије време и јелка. Етнолозима је познато да су још пре доласка Срба на Балкан стари Келти налагали церово дрво кад су чекали ново лето, те да су од њих то преузели Енглези.
Бадњак преко дана стоји напољу (понегде га облаче у кошуље), а увече, пред бадњачку вечеру, уноси се у кућу уз ритуал. Када га домаћин уноси у кућу, заједно са сламом, домаћица га посипа житом, а домаћин га ставља уз огњиште. Бадњак се прво целива и маже медом. Потом се пали и приступа се "џарању". То је обичај чачкања и распаљивања пламена који је код храста карактеристичан по искрама које искачу из пламена. Када се за бадњак иде организовано, испред села, тада се прангијама и пушкама огласи одлазак у шуму, изабере у шуми храст који се претходно освешта и залије вином и медом. Поред чеза или кочија момци јашу неоседлане коње и чине велику веселу поворку која гласно објављује свој одлазак по бадњак.
 
У Војводини се крајем 19. и почетком 20. века китила биљка гледачија - бодљикаво грање у које су се везивали умотани ораси, суво воће и пециво с медом. Грана се умотавала у зелени папир и украшавала сваку кућу као део божићног ритуала.

Чесница

Чесница се сматра изузетно важним обредним колачом. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се меси првог дана Божића, пре изласка сунца, кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи "чест", "део", "срећа", јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Веровало се да чесница представља добар род усева.
Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи на онолико делова колико има укућана. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Потом седају за трпезу.
За чесницу, која се меси на сам дан Божића, рано ујутро - за разлику од погаче која се износи на бадњачку вечеру - мисли се да је име добила зато што се меси за чест (част) Исуса Христа, или што се ломи на чести, то јест на онолико делова колико има укућана. Новац који се у чесницу ставља треба да је од злата или сребра, дакле од племенитог метала за који рђа не приања јер је то дар новорођеном Христу.

Божић

Божић је, уз Ускрс, један од два највећа хришћанска празника. Божић је дан када се слави рођење Христово, и када је дух малог Исуса свеприсутан међу људима, доносећи им мир и праштање. Сам Божић је тродневни празник, а ако рачунамо и Бадњи дан, којим се завршава зимски четрдесетодневни пост, онда је то четвородневна светковина окренута првенствено дому и породици. У нашем народу прослављање овог празника је усклађени спој црквених, литургијских, и фолклорних обичаја. Божић је празник целе породице и зато се очекује да она током празнићних дана буде на окупу.
Божић, 7. јануар, започиње уношењем неначете воде, дочекивањем положајника, одласком у цркву на службу и причест, те првим мрсним доручком.
Дуг је списак народних обичаја који красе Божићне празнике, од ломљења погаче, па до игара које симулирају тобожње вијање Божића. Први дан Божића је дан радости рађања, обнављања живота, док се други дан проводи у свечаном, тихом домаћем расположењу, а у црквама служи Литургија захвалности Богородици.
 
Дан рођења Христовог остао је у нашем народу првенствено празник породице и породичног домаћинства. Сигурно да су ново време и савремени услови градског живота сузили многе древне божићне обичаје, сводећи их углавном на уношење бадњака, купљеног на пијаци, на божићни колач, свећу, печеницу и вино.
На овај празник, учи црква, мисли се на свој род и на род људски, посебно на породицу и најближе претке. Божићем се заклиње, тога дана се сви ратови прекидају милосрђем које прописује вера хришћанска. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља од Божића до Богојављења.
Божић се празнује три дана. Првог дана ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и пуца се из пушака и прангија. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. По повратку из цркве, укућани се међусобно љубе честитајући једни другима празник.Још пре изласка сунца на Божић одлазило се на извор или бунар по такозвану неначету воду. Од те воде, којој су се приписивала магијска својства, прво се одливало за мешење чеснице, затим за умивање укућана, а потом су наливана и сва јела за божићни ручак. У народу се веровало да неначета вода има и исцелитељску моћ. Неначетом водом треба окупати децу, као заштиту од урока.

Положајник

На Божић, рано преподне, долази специјални гост - положајник. То је прва особа која улази у кућу на Божић. Обично се пре Божића домаћин договори с неким ко је срећне руке да дође преподне код њега у кућу. Положајник поздрави дом и све укућане са „Христос се роди", а онда приђе ватри, узме гранчицу бадњака и џара ватру говорећи: „Колико варница, толико здравља, колико варница, толико среће и весеља, колико варница, толико парица", набрајајући све чега мисли да у домаћиновој кући треба да се умножи, а обавезно завршавајући говор речима „Амин, боже, дај!"

За положајника и чарање у ватру доњим, прегорелим делом бадњака, мисли се да представљају мудраце с истока и њихово гатање по звездама јер као што су они своје гатање изводили из јата небројених небеских звезда, тако и положајник, гатајући по варницама из ватре, изјављује своје жеље домаћину и његовом дому.
Постоји и тумачење према којем је положајник инкарнација митског претка који се појављује у свим најважнијим тренуцима у животу његових потомака - о Божићу, слави, о рођењу, свадби или кад се у породици догоди смртни случај.

Прва дужност положајника (у неким крајевима га зову и радован) јесте да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому. Зато он, чим уђе у кућу, а при томе добро пази да праг прекорачи десном ногом, прилази ватри и крајем бадњака џара ватру да избију варнице. Домаћин и положајник, после мирбожања, што значи да прислањају образ уз образ - а ређе се љубе - размењују поздрав: "Христос се роди" - "Ваистину се роди!" Онда положајник дарује огњиште, то јест на крај огњишта с источне стране стави новац, мало поседи, попије кувану ракију и после поздрава одлази. На одласку се положајник дарује чарапама или пешкиром, јабуком или колачем који је испечен заједно са чесницом. Положајник је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Некада се о Божићу, у знак радости и весеља, пуцало из пушака, а певале су се и божићне песме, као: "Божић, Божић бата..." и "У Божића три ножића..."
Други дан Божића користи се за међусобне посете пријатеља. По српским селима на овај дан је било уобичајено презање коња у саонице и вожња по селу. Трећи дан Божића је уједно и Стевандан, и то је последњи дан у обичајном божићњем циклусу. Тог дана се износе слама и остаци бадњака из куће. Слама се обично носи у воћњак и завеже за младо родно дрво, а један део се запали у плодној њиви и пусти да изгори. Угарци од бадњака се чувају јер су лековити и користе у току године за лечење оболеле стоке. Затворена композиција празновања за многе Србе се ипак не добија Стеванданом већ „малим Божићем", како у појединим крајевима Србије називају Српску нову годину. „Мали Божић" је зато и дефинитиван знак српским домаћицама да коначно предахну.

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече чесницу. У њу се ставља метални новчић златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца да до идућег Божића бије јуначко срце у свакоме. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас и затим се ломи чесница.
У неким нашим крајевима, обичај је да се на Божић устаје рано и умива "на секири", с оштрицом окренутом навише. После умивања узима се пупољак дрена и пије са вином. Умивање на секири симболише спирање прљавштине и сасецање греха, дрен представља здравље, а вино крв Исусову.
Када се чесница умеси, сви укућани морају да буду свечано обучени, с неким новим детаљем, јер се за Божић ваља нечим поновити. Тада се обавља миробожање тако што домаћин уз чашу с ракијом наздрави „Мир божји", а укућани одговоре „Да бог благослови", затим домаћин отпије гутљај пића и понови „Мир божји", док укућани одговарају „Да здрави будемо", „Да жито роди", „Да благо се умножи", „Да нас срећа прати", „Да нас болест заобиђе"...

Честитање Божића

Ако нисте у могућности да лично честитате празник, онда је уобичајено да пошаљете божићну честитку. На честиткама које се купују у православним храмовима одштампан је текст „Мир Божји - Христос се роди"! Добро је да честитка стигне неколико дана пре Божића. Није противно вери да се честитка упути телефоном, електронском поштом или СМС-ом, али на сам дан Божића, уз обавезно: „Христос се роди".

Вечера за вука

У неким крајевима се на Божић носи вуку вечера, од сваког јела помало, и остави се на раскршћу с речима: "Ето, вуче, вечерај код мене, и немој више никако..." Сличан обичај је (постојао) и на Косову: "Многи изнесу на Бадњу вечер софру пред кућу и метну на њу све што су зготовили за вечеру, па онда почну звати на вечеру сваку штетну зверку и своје непријатеље по имену говорећи: "Вуци, мечке, лисице, зајци, творови, пси, људи и сви који нама зло мислите, дођите на вечеру... Ако сада не дођете на вечеру, а ви за годину дана немојте долазити у наш обор на вечеру ни по вечери, јер ћете бити пишман."

Шта ваља радити на Божић:

  1. Све што вам је задавало муке током године у божићно јутро требало би радити, и више неће представљати проблем.
  2. Водом у којој је опран суд за мешење чеснице заливају се воћке да би боље родиле или се она сипа у саксије са цвећем да би лепше цветало.
  3. Тесто које остаје на рукама домаћице после мешења чеснице она ставља на воћке које су слабо родиле, да би наредне године дале више плода.
  4. Негде се гата на плећки од печенице. Ако на кости када је извучемо из печене плећке остане меса, верује се да ће стока те године бити плодна.
  5. Од конопца којим је везан нарамак сламе унет у кућу требало би на Божић, ујутро, у дворишту направити круг и у њега ставити кукуруз и пшеницу за кокошке. Верује се да ће оне током целе године јаја носити на једном месту.
  6. Некада је значајну улогу у божићним обичајима имала божићна свећа. Неке породице палиле су је већ на Бадње вече или обавезно у време ручка првог дана Божића. Свећу пали домаћин са три влати пшенице или сламе која се извлачи испод божићне трпезе. Свећа се није гасила дувањем, већ вином из пуне флаше.
  7. Обичаји се састоје од основног, непроменљивог дела и ритуалног дела који је видљив и променљив. Неупућени погрешно верују да су ако посвете пажњу видљивом делу сачували и сам обичај. То се најбоље види на примеру Божића. Још у раном хришћанском периоду паљене су велике ватре за време Божића, потом су коришћени барутни штапићи за пуцање и ватромет, преко прангија до почасних плотуна из артиљеријског оружја. Данас се разламају пуцњи из личног наоружања и праскав звук петарди. Оружја су се мењала, али је празник опстајао.

Прослава Божића у градским срединама

Прослављање Божића данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу, има модификовану форму.

Уместо великог дрвета узима се мања храстова гранчица и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило што симболише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.

У Рисну се мире завађени

Леп обичај помиње се у Рисну. На Божић, у цркви после јутрења, сви се љубе један са другим и тако се тада измире многи који су дуго времена били у завади. У многим местима се сматра да су дани између Божића и Богојављења (или до Светог Јована - док "падне крст у воду") некрштени дани јер је Исус крштен тек на Богојављење. То је време када се, према старом народном веровању, разна натприродна бића - вампири, караконџуле, некрштенци и сотоне - крећу ноћу и пакосте људима. Зато се ноћу не сме одлазити на раскрснице, гробља, под мостове и у воденице јер су то станишта тих натприродних бића. У те дане исто тако не треба по вечери и ноћу пити воду.

Снег и добробит

Кад на Божић пада снег, верује се да ће година бити родна. Не ваља се ни ради људи, ни због стоке, ни због летине, када на Божић буде југовина или киша.

Добро је на Божић, после ручка, отпочети сваки рад. Тада женска деца уче да плету, мушки пројашу коње, започне се какав посао, да би људи целе године били вредни и да им послови иду од руке.

Келти налагали бадњак

Етнологија бележи да су још пре доласка Срба на Балкан стари Келти налагали церово дрво кад су чекали ново лето, те да су од њих то преузели Енглези. Бадњак је у прошлости био близак и Русима, Бугарима, Македонцима...

У Војводини, код Русина бадњак стоји у порти цркве, а ритуално га на Бадње вече у своје домове уносе и Буњевци, мада су унијати-гркокатолици.
Бугари су до завршетка Другог светског рата такође у куће уносили бадњак - церово дрво које се облачило у кошуљу и чији се један крај стављао у ватру да гори целу ноћ (звало се бдник), а онда је под руским утицајем бадњак замењен јелком.